Београд - "Заклао ћерку од четири године", "Убила сина мотиком, па га покрила лишћем", "Убио ћерку да се освети жени", само су неки од наслова који се последњих дана појављују у медијима у Србији. Силовања и убиства деце у нашој земљи постала су готово свакодневица, а највише згражава чињеница да су веома често извршена од најближих сродника - родитеља.

Саговорници Данаса кажу да ови случајеви привлаче пажњу јавности због своје бизарности, али и да починиоци често нису психијатријски болесници, већ особе са поремећеним системом вредности, склоне агресивном понашању. Срђан Н. из Бора је недавно са четири ударца ножем убио своју ћерку, јер није могао да поднесе да одраста поред очуха. Полиција и мештани села Мајиловац код великог Градишта још трагају за телом тринаестогодишњег Ђорђа А. кога је, по сопственом признању, у петак увече убила мајка, ударцем мотиком у главу. Ова два случаја су последња у низу која осликавају стравична убиства деце од родитеља.

Криминолог Златко Николић каже за Данас да само душевно поремећене особе које крше основни закон природе могу да убију сопствено дете. Како објашњава, уместо да чувају сопствено потомство, што је урођено и животињама, оне га нападају.

Милан Костић, специјалиста клиничке психологије и форензичар , каже за Данас да су особе које су у стању да убију своје дете по природи "прилично хетерогена скупина", али да бројна истраживања показују да се могу извући поједине заједничке психолошке карактеристике.

− У свим случајевима узрок је увек унутрашњи. Социјални, економски и други разлози који се наводе као поводи за убиства, само су окидачи за нешто што већ постоји у склопу личности. Оне су по природи особе склоне насиљу, лишене било каквих моралних кочница − указује Костић. Он додаје да ти људи најчешће нису психијатријски случајеви и да их сам чин убиства детета неће одвести у болест. Тридесетогодишње искуство нашег саговорника као психолога у Специјалној затворској болници и судског вештака показало му је да се починиоци оваквих злодела, који немају психијатријску дијагнозу, углавном не кају након убиства детета, јер имају поремећен систем моралних вредности и немају савест.

Костић напомиње да се овакви случајеви могу спречити, али да је за то неопходно организовати мрежу стручњака која би радила на превенцији, а коју би поред социјалних радника и психолога чинили и људи из безбедносних структура, невладиних организација и волонтера. Према његовим речима, требало би променити неке законске одредбе и дати стручним лицима овлашћења да улазе у куће где постоје спољни знаци кризе, односно склоност ка патолошком понашању, како би се, пре свега, заштитила деца.

НЕ ОБРАЋАМО ПАЖЊУ − Ретко се деси да неко убије "из чиста мира", а да пре тога није показивао одређене знаке деструктивног понашања. То су пре свега знаци губитка контроле. Склоност ка оваквом понашању може да укаже на потенцијалну опасност. Нажалост, ми смо као друштво развили висок степен толеранције на атипична понашања. Када чујемо свађу или тучу у комшијском стану, нас се то не тиче. Када родитељи исувише туку или вичу на своју децу, не обраћамо пажњу . Некоме жена одлута на два, три дана, врати се, и ником ништа... − каже Милан Костић.


Делови текста пренети из дневног листа "Данас" (30.7.2010. Аутор: К. Живановић)